Početak iz snova uz pomoć porodice

Nakon što je 2015. godine ostala bez posla, Maja je odlučila da preuzme stvari u svoje ruke. Zajedno sa suprugom Nebojšom osnovala je Instagram stranicu Stars Fashion, koja je isprva nudila žensku garderobu od dobavljača. Kako je posao rastao, porasli su i snovi – ubrzo su krenuli da sarađuju sa ateljeima u Beogradu, gde su počeli da izrađuju sopstvene modele.

„Moj deo posla bio je odabir modela, organizacija i komunikacija sa klijentima. Počeli smo skromno, ali s vremenom smo imali priliku da sarađujemo s velikim imenima sa naše javne scene,“ kaže Maja.

Poznate dame u modelima Stars Fashion

Rad i trud brzo su prepoznali mnogi, pa su modeli ovog brenda pronašli put do poznatih ličnosti kao što su Nataša Ninković, Sloboda Mićalović, Hana Selimović, Vesna Dedić, Ana Stanić i druge dame sa naše javne scene.

„Saradnja sa priznatim imenima i učešće u velikim projektima za nas su predstavljali ogroman izazov, ali i motivaciju. To su trenuci koji se pamte za ceo život,“ dodaje Maja.

Ručno rađena obuća kao posebna ponuda

Pored ženskih odevnih komada, Stars Fashion ponosno nudi i liniju ručno rađene obuće. Mokasine i elegantne cipele, izrađene od vrhunske kože po Majinim zamislima, osvojile su dame širom Srbije.

„Najvažnije mi je da spojim udobnost i vizuelni efekat. Naš cilj je da žene ne samo izgledaju lepo, već se i osećaju prijatno u svakom našem komadu,“ ističe ona.

Planovi za budućnost: Modna revija i izložbeni prostor

Maja i njen tim ne staju. U narednom periodu planiraju da brend predstave van granica Srbije i da organizuju modnu reviju na kojoj će modeli biti poznate dame iz javnog života.

„Otvaranje izložbenog prostora takođe je u planu. Radujemo se svemu što dolazi i sa velikom ljubavlju nastavljamo da ostvarujemo svoje snove,“ kaže Maja.

Poruka mladim preduzetnicama

Za sve one koji sanjaju o pokretanju sopstvenog biznisa, Maja ima jasnu poruku:

„Vera u sebe i ogromna količina ljubavi su prvi korak ka uspehu. Sve ostalo dolazi s velikim trudom i radom. Ako možete da zamislite svoj cilj, možete ga i ostvariti.“

Priča Maje Mijatović inspiracija je za sve koji žele da krenu sopstvenim putem, uprkos izazovima. Njena priča o Stars Fashion brendu dokazuje da uz pravu viziju i posvećenost snovi zaista postaju stvarnost.

The post Od gubitka posla do uspešnog modnog brenda – MAJA MIJATOVIĆ je dokaz za upornost first appeared on Rekla sam ti.

Uz takav kakav jesam stav stekao je popularnost i naklonost publike, a da su priče običnih ljudi sa svakodnevnim problemima poput Ivanove čitanije i važnije od priča političara i estrade, i sada mi se dokazalo kao tačno. Ljudi su ljudi i život je život, možeš ga šminkati, ali je sve to uzalud jer kada kiša padne, ode i maskara…

Uživajte u priči.

1. Ko je Ivan Panić?

Rođen u Šapcu, 1986-te. Odrastao u Zminjaku. Završio školu za Umetničke zanate, odsek klesar i odmah posle škole počeo sam da radim.

2. Razlog zbog kog sam te izabrala za intervju, a da ne govorim o tvojoj popularnosti na društvenim mrežama, jeste taj što sam kroz tvoje objave shvatila da si jako vredan, da radiš puno, da si dosta godina proveo radeći na kruzerima. Reci mi da li je ona stara izreka “trbuhom za kruhom” presudila kada je tvoj slučaj u pitanju?

Većinom jeste, ali je bilo i dosta zadovoljstva u putovanjima širom sveta i u upoznavanju ljudi iz različitih zemalja.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Panic (@ivanpanic_)

3. Evo, ja prva zaista malo znam šta o kruzerima, a sada zamisli koliko je nas takvih. I kao takvi (predznaje nula), želimo da radimo na brodu. Šta je to šta bi ti kao neko ko je već ispekao znaje rada na brodu, svakom rekao, koji bi to saveti bili?

Definitivno treba da odu na brod. Po mogućstvu prekookeanski. Tu se stekne radna navika, nauči se dosta toga, prošire se vidici, nauči se da se poštujemo druge bez obzira na nacionalnost, religiju, boju kože i seksualno opredeljenje. Zna se šta se može, a šta ne. A najviše se nauči sta je zapravo život i koliko smo bez obzira na količinu ljudi u okruženju sami i da samo na sebe možemo da se oslonimo, da sve zavisi od nas samih.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Panic (@ivanpanic_)

4. Blago njemu, on ima pa mu se može – niko ne zna (ili neće da zna) pravu pozadinu priče o radu na kruzeru. Koja je tvoja i da li je bilo neprijatnih situacija? Skoro si imao povrede pa nam reci nešto i o tome.

Blago njemu on nema, bolje rečeno. Većina ljudi koji rade na brodu dođu kući sa jako malo keša. Taj novac je ili potrošen na brodu ili unapred je već nešto kupljeno. Ima i ljudi koji duguju novac pa to mora da se vrati. Da ne može da se potroši tamo, nije istina. Izlazi se sa broda i troši se. A ako se ne troši onda se štedi da se kupi kuća, stan, auto, ulaže se. Retko ko ima neki novac na računu. Zato se i vraćamo. Dođemo kuci, kupimo nešto, potrošimo i onda jedva čekamo da se vratimo. Ne znam zašto bismo se vraćali nazad ako imamo toliku “lovu”. Uvek je lakše drugima. To nema veze sa poslom, nego sa mentalitetom.

Neprijatnih situacija ima svaki dan ako ne i non stop. Radimo sa dosta osoba i verujte da putnici mogu da budu neprijatni i zahtevni. Svi bi sve sada i odmah, ako postoji mogućnost i juče da bude spremno. Gleda se svaka trunka, dlaka, tako da sam ja ponekad imao osećaj kao da su došli tu da budu šefovi a ne da uživaju u krstarenju. Ljudima je jako teško da se opuste i gledaju svoja posla. Sve hoće da znaju i mešaju se u sve kao da oni vode kompaniju, i čuvena rečenica većine putnika je: “Ja znam sve, ne moraš ništa da mi objašnjavaš, ja imam 57 krstarenja”.

5. Ti si pametno uložio svoj teško zarađeni novac u biznis koji se zove “Vrt Nade”, organizacija slavlja. Reci mi da li je organizacija slavlja isplativ posao? Jel teško raditi sa ljudima?

Meni iskreno ovde raditi uopšte nije teško. Lakše mi je milion puta i uopšte nemam zahtevne klijente. Ja imam svoju ponudu i na njima je da izaberu. Zaista nailazim na veliko poštovanje i jako prijatnu saradnju sa ljudima. Sve je i do toga šta nudimo i kako tretiram klijente. Za mene je klijent na prvom mestu i da bude zadovoljan. Pri tom, radim za sebe, a ne za druge.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Panic (@ivanpanic_)

6. Eh, te društvene mreže… Ja te se sećam još nekako sa početka kada si, čini mi se, pravio objave iz zezanja, šale. Kako je to sve počelo, jesu ljudi iz tvoje okoline shvatili tvoje šale i šta je to učinilo da narod krene da te masovno prati?

Ljudi iz moje okoline me već znaju i takav sam kakav sam. Volim da se zezam. Život i posao shvatam ozbiljno, ali to ne znači da ne mogu da smejem i uživam. A šta je toliko zanimljivo, ne znam. Možda zato što sam takav kakav jesam.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Panic (@ivanpanic_)

7. Zarada novca od Tik Toka, zarade od klađenja, deca su izgubila kompase šta je ispravno a šta ne, mislim da je nastalo jedno ozbiljno ludilo kada su te društvene mreže u pitanju. Kakvo je tvoje mišljenje o tome kao neko ko je ima ozbiljan broj pratilaca?

Ljudi mogu da imaju svoje mišljenje. Ne mora svako da ga čuje. Ja imam svoj život i svoje mišljenje i šta ja radim iza zatvorenih vrata, to je moja stvar. Zato sam i zatvorio vrata. Ne vidim poentu živeti svoj život i onda svoje poglede na svet projektovati na drugima. To što je neko odlučio da bude na primer vegetarijanac ne znači da treba da prosipa pamet okolo da i ostali treba da budu. Ko Jehovini svedoci, samo na platformama. U svom životu radi šta hoćeš, a pusti druge da žive. Poštovanje treba da postoji. Ko šta odluči da želi da radi, radi sebi a ne meni. Ja nemam ništa s tim.

Drustvene mreže su napravljene, kad se telefon kupi, one ne postoje na telefonu fabrički, instalirane. Instalirati društvenu mrežu, a onda je kuditi je potpuno besmisleno. Niko nikoga ne tera da ih instaliraju. Dete može da ima telefon, ali zavisi šta će da instalira od aplikacija i ko mu dozvoli da to uradi. To je isto kao da date detetu od 10 godina čekić. Može da prebije sebi prst ili da prebije vas ili nekog drugog, a može da nauči da zakucava ekser. Samo zato što ste seli u auto, to ne znači da treba da se zakucate u banderu.

8. Šta su želje Ivana Panića?

Da ostanem kod kuće i uživam u životu.

9. Kako ostati normalan, pribran i prizeman – savet za sve koji se bave društvenim mrežama ili to planiraju?

Ko je danas normalan!? Svako za sebe kaže da je normalan. Nekom je normalno da ustane u 10 a nekom u 5 ujutru. Prvo treba definisati šta je normalno. Savetujem da ako gledate na to šta ce ljudi da misle o vama i ako vas pogađa i dobar i loš komentar, da se klonite društvenih mreža. Progutaće vas. Ali mogu samo da kažem da mene niko ne hrani, ne oblači, ne plaća mi račune, tako da ne uzimam sve lično kad se napiše. Kad neko nešto napiše loše, nekad ljudi pišu i ne shvataju i šta su napisali, a samo zato što vas neko hvali ne mora da znači da vas voli.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Panic (@ivanpanic_)

10. Ivane, za kraj, imaš jednu rečenicu koja mi se jako sviđa a ona glasi, “Ljubim da pukne!”. Koliko nam treba ljubavi danas?

Mnogo ljubavi i pažnje nam treba. Onaj ko je nije dobio, najlakše se uoči na društvenim mrežama kad komentarisu u negativnom kontekstu sa psovkama. Da li ste znali da je kod nas sasvim normalno da se priđe dečku koji sedi sa devojkom u kafiću i da se: “Je*eš li ti ovu?”, to je normalnije nego da se kaže, “Dobar dan, kako ste?”. Da ne pričam o persiranju kao poštovanju, bez obzira na godine. Nekad je dovoljno da neko progovori da vidite koliko ljubavi i pažnje ima ili nema.

The post Ivan Panić: Većina ljudi koji rade na brodu dođu kući sa jako malo “keša” first appeared on Rekla sam ti.

Uživajte!

Ko je Ana Žigić?

Ana Žigić je neko ko se ne boji da zastupa svoje stavove i vrednosti. Uporna i pomalo tvrdoglava, sportista i navijač.

Zastupnik ženskog sporta i ženskog zdravlja. 

Ima 28 godina, diplomirani pravnik i magistar sportskog menadžmenta, živi i radi u Londonu. 

Ana, otkud ljubav prema veslanju, da li je tu odradio svoje gen i činjenica da ste unuka proslavljenog vaterpoliste Jugoslavije Borisa Čukvasa, ili ipak nešto drugo?

Geni su sigurno imali ulogu jer me deda učio da plivam pre nego što sam prohodala, ali za razliku od njega mnogo lošije vladam loptom  tako da je veslanje pomalo izabralo mene. U školi smo imali izbor veslanje ili netball. Pošto sam volela košarku netball mi se nije dopadao a veslanje je sport koji se istovremeno voli i mrzi. Kod mene je ljubav preovladala. Smetalo mi je i što je netball samo za devojčice u školama za razliku od veslanja gde svi mogu da učestvuju. 

Opiši nam jedan tvoj trening veslanja. Koliko veslanje traži predanost, po čemu je drugačiji sport?

Pripreme za ovu trku se jako razlikuju od veslanja na reci ali i jedno i drugo zahtevaju veliku požrtvovanost, posebno zimi kad veslate rano ujutro s lampom na čelu! 

Što se trke tiče, poslednje dve godine su prošle u intenzivnim pripremama ali ni jedan dan nije bio isti.

Trenirale smo svakog radnog dana bilo u teretani ili na veslačkim mašinama a vikendom smo prvo trenirale na reci dok nije stigao naš preko okeanski čamac prošlog aprila. Od tada smo svaki vikend i praznik provodile na njemu veslajući u ritmu 2 sata na veslima, dva sata odmora. Veliki razlog našeg uspeha je što smo imale skoro 400 sati treninga na okeanu. Nije uvek bilo jednostavno, Severno more bi nas povremeno namučilo a jednom su nas i spasavali. 

Ana, ti boluješ od endometrioze, a ja kao neko ko se izlečio od toga znam koliko ta bolest može da poremeti životno funkcionisanje jedne žene. Kako je ta dijagnoza uticala na tebe, na tvoj život, na tvoju karijeru u sportu?

Pre dijagnoze sam morala da prestanem da veslam i da se bavim sportom jer je moj bol bio u kuku i svi lekari su mislili da je u pitanju sportska povreda. To mi je jako teško palo jer je sport bio i ostao veliki deo moje ličnosti. Konačno sam dijagnozirana 2017. i mesec dana posle prve operacije sam ponovo bila u čamcu. 

Pre operacije ovakav poduhvat ne bih mogla da ni da zamislim. Endomitrioza je nešto sa čim živim svaki dan i posle druge operacije i zbog čega sam morala da se dodatno pripremim za trku i da budem spremna za sve moguće komplikacije.

Da li je upravo endometrioza i podizanje svesti o toj bolesti jedan od razloga zbog kog si se odlučila da zajedno sa još tri devojke preveslaš Atlantik? Kada si rešila da se prijaviš za takmičenje?

Prijavila sam se za trku bez razmišljanja pre dve godine, kad sam videla oglas našeg kapitena Viki,  ne samo zato što sam pratila trku  i razmišljala o njoj neko vreme, već i zbog toga što je njena motivacija i timska ideja vodilja popularizacija sporta među devojčicama. Dokazana je korelacija između sporta i uspešnih karijera kod žena ali devojičice ostavljaju sport u ogromnom broju jer im se ne pružaju adekvatni uslovi i podrška. Jednom kad me Viki izabrala, dogovorile smo se da govorimo i o endomitriozi, jer sigurno predstavlja jednu od prepreka. Želim(o) da inspirišem(o) devojčice da ne vide prepreke nego mogućnosti.

Ok, Ana, sada je jasno da tebe više niko ne može da “prevesla”. Šalimo se naravno. Ti, Ebi, Viki i Eli sele ste u čamac. Trideset devet dana, 12 sati i 25 minuta bilo vam je potrebno da pređete put od kanarskog ostrva La Gomera, gde je bio početak trke, do karipskog ostrva Antigva, u dužini od 3.000 milja (4.800 kilometara). 

Ana, molim te, reci nam, kako izgleda izlazak i zalazak Sunca u čamcu, kako ste se nosile sa talasima, sve nam ispričaj jer to je nešto što smo samo na filmovima imali prilike da viđamo ali i ne da nekoga ko je to sve proživeo i lično pitamo.

Zalaci i izlasci sunca su predivni ali noćno nebo je bilo najfascinantnije. Bezbrojne zvezde, konstantene padalice, komete koje po 30 sekundi prekrivaju nebo…

Ali i talasi do 12 metara koji odjednom zaklone to nebo a stomak vam “propadne”.

Verovali ili ne iako pomalo zastrašujući, posebno kad vas “zveknu” sa strane ti talasi su nam mnogo pomagali i gurali nas napred. Najteže je bilo kad je more bilo mirno ali nas je vetar gurao nazad pa se osećate kao da veslate kroz smolu. 

Neverovatno, ali kad god nam je bilo teško posetili bi nas delfini, kitovi ili bar ptice da nam dignu moral. Leteće ribe su nas svake noći posećivale što baš nismo cenile jer uvek iznenade “šamarem” u mraku a onda uginu pre nego što uspete da ih vratite u more i užasno smrde. Imale smo i susret sa sabljarkama, Blue marlin, kojih smo se najviše plašile jer u lovu na ribe hoće da probše čamac. Ove godine su dva oštetili. Svi su ok i nastavljaju trku ali ih je dosta usporilo. 

O čemu si razmišljala dok ste veslale, šta ti je davalo snagu? Jesi pomislila u sebi “Ma, šta mi je ovo sve trebalo…”?

Tokom 40 dana, ponestane toga o čemu razgovarate i od jednom vam se vraćaju uspomene na koje godinama niste mislili. U drugoj polovini trke smo najviše razmišljale  o hrani, čak sam zvala mamu da je pitam da napravi punjene paprike i sarmu čim se vratim.

Bile smo i u specifičnoj  i za ovu trku retkoj situaciji da smo skoro do kraja bile u trci za prvo mesto u ženskoj klasi sa timom “Salty Science” što nam je stalno davalo snagu i motivaciju.

Nisam se ni u jednom trenutku pokajala mada me je trovanje na sred okeana dovelo do granice. Nije za prepričavanje ali sigurno najgori momenat. 

Ko ti je bio najveća podrška, da li si imala razumevanja od strane porodice za tvoju misiju?

Ovakav poduhvat bi bio nemoguć bez podrške porodice, prijatelja, sponzora, trenera, cele armije oko nas. Imam sreće da je i moj verenik a sada muž veslač  i pun razumevanja ( ni medeni mesec nismo imali) da je mama oduvek podržavala moj avanturistički duh i da sam uopšte bila okružena ljudima spremnim da pomognu, podrže i uskoče kad je trebala pomoć. Matt (moj suprug) i mama su i svadbu planirali bez mene jer nisam imala ni trenutka vremena.

Šta bi rekla devojkama koje nas čitaju i bave se nekim sportovima, poslovima i koje se dvoume i razmišljaju kako nisu sposobne, kako ne mogu jer su devojke, kako to nije za njih – da ipak greše?

Moja poruka nije devojkama nego društvu i svima oko njih! Moramo da uključimo što više ljudi u praćenje ženskih sportova, da jednako nagrađujemo i slavimo uspehe, da popularišemo ženski sport da bi svi shvatili da je zanimljiv kao i muški a ponekad i zanimljiviji. Da im pružimo uslove i podršku. 

Naša kuma nije dugme već prva Srpkinja koja će prevestali Atlantik – tako smo i čuli za tvoj podvig, preko Instagram naloga Whatifness, koji vode Anja i Strahinja. Šta bi im poručila ovom prilikom, ali onako, iz srca. 

Njihova podrška je neprocenjiva, podelili su našu priču u Srbiji što je meni lično bilo jako bitno. Anja je naša venčana kuma i bolje kumove sigurno nismo mogli da poželimo. Srca ste, hvala do neba i natrag!

The post Intervju sa Anom Žigić: Želim(o) da inspirišem(o) devojčice da ne vide prepreke, nego mogućnosti! first appeared on Rekla sam ti.