Uživajte…

A onda je došao taj iščekivani trenutak da krenem na svoj drugi porođaj…

Stajala sam na vratima stana i gledala tebe, malu, nežnu devojčicu kako ulazi u lift i kreće sa tatom u vrtić.

Porođaja se nisam plašila nimalo… Plašila sam se razdvojenosti od tebe i toga šta nam taj novi život nosi… 

A doneo je mnogo. 

Kada sam te sledeći put videla, ni traga od one krhke devojčice. Ispred mene je stajala velika, razumna devojčica. Sa velikom rukom, nogom, uvetom… Sve je bilo nekako veliko u odnosu na majušnog brata koga si sa toliko ljubavi držala u naručju.

Nisam rodila samo jednu malu, novu bebu u plavom – rodila sam i jednu pravu, odgovornu stariju sestru. Punu ljubavi i razumevanja.

A ja toj velikoj sestri dugujem par izvinjenja.

Izvini za svaki put kad si otišla u školu, a da ti nisam napravila frizuru kao što si želela, jer nisam stigla.

Izvini za svaki put kada sam ti rekla da budeš tiša, da bi se beba uspavala.

Izvini za svaku rođendansku žurkicu na koju si otišla samo sa tatom, jer sam ja bila kod kuće sa bebom.

Izvini za svaki crtani koji nismo odgledale zajedno.

Izvini za svaki put kada sam obećala palačinke kasno uveče, a ipak bila preumorna da ih napravim.

Izvini što još nismo gledale “Barbie” u bioskopu.

Izvini za svaki put kada nisam uspela ja da te preuzmem iz škole.

A moram da ti se zahvalim.

Hvala ti što si najbolja sestra na svetu!

Što nesebično daješ svoju ljubav ovoj maloj bebi u plavom. Što mu je tvoj osmwh najlepša muzika i što se nikome ne obraduje kao tebi. Što se sav ozari kad te vidi. 

A sve ostalo…

Nadoknadićemo!

The post Pesma za nju: Velikoj sestri par izvinjenja first appeared on Rekla sam ti.

“Gledam sliku, kako moj sin, stariji brat, sa ponosom ispraća sestru iz predškolskog, kako je ljubi, i shvatila sam, konačno se sve složilo…”. Da je samo jednom rekla “Ne možeš da viđaš sina”, ova slika se ne bi desila…

Pa, da poslušamo priču ispočetka…

“Kažu da je prvih sedam godina za brak najzeznutiji, sa sedam godina se dete formira i kreće u školu, tako je i sedam godina tačno ovih dana, kako sam saznala na moru da je moj brak dobio novu članicu, a da je na putu verovatno i još jedna… Nije bilo lako tih dana biti žena u braku, na moru, sa malim telefonom u ruci, dok je pravi telefon na stolu, kada shvatiš da nisi jedina. Kome reći, kome se javiti, ko će mi verovati, tek si došla na more…

Za tih sedam godina prošla sam ceo put od neverice, samooptuživanja, optuživanja, besa, agresije, samoagresije, niskog samopouzdanja, odbijanja da izađem napolje u društvo, do toga da sada mogu da kažem da je život lep. Prihvatila sam da me neko oslobodio sebe, da me pustio da sazrim, da budem ono što zaista jesam.

I ništa se od toga ne bi desilo da me nije probudila, tj. da me nije pozvala na buđenje slika gde moj sin ljubi svoju sestru na manifestaciji završetka njene predškolske godine, gde sam ja shvatila da sam ja ta koja je povezala dvoje dece, dve duše. Dve male, male jedinke da budu ono što jesu, brat i sestra po ocu, od dve različite majke.

A sve je moglo da bude totalno drugačije da sam ja rekla da je to dete rođeno u mom braku, da to dete nema pravo da mu se zove sestra, da je to dete ništavno… Ne znam gde mi je ta snaga bila sakrivena, ne znam kako sam se otrgla porivu tada da nekoga prebijem… Možda su to bile reči moje majke koja mi je govorila da mi to ne treba, da ja nisam takva, da to nije moj nivo, ili prosto ono žensko, sve će to doći na svoje i svako će dobiti ono što je zaslužio.

I evo me sada, majka desetogodišnjeg divnog dečaka, koja gleda kako njen sin sa ponosom ljubi svoju sestru, sa kojom provodi svako slobodno vreme i znam da će joj čuvati leđa zauvek.

On sutra ide na more sa njima, uplašena sam kao i svaka majka što mi se dete gubi iz vida, ali, srećna sam…

Ljudi, moramo da mislimo pet godina unapred, to je moja poruka, ne pet koraka, nego pet godina. Ja sam doživela veliki šok, veliko razočaranje, veliko buđenje, ali sam se nekako curiknula što kažu Sremci, znam da sam uradila predivnu stvar. Nisam u trenutku besa tada rekla ne, ne možeš da viđaš dete, ne, samo vikendom. Ne, neka ga viđa kad god želi i neka me demantuje, neka pokaže kakav je otac ako već nije bio dobar muž, da vidim kakav je otac.

I evo, jedna slika, predivna slika, gde brat zaštitnički ljubi sestru, to je meni napravilo preokret. Ako mi je potrebno priznanje da sam carica u našim malim svetovima, onda je to ova pobeda gde sam rekla sebi, Kaća, carice! Uspela si, vidi ovo…

Nikada nisam ništa ružno rekla o toj ženi pred sinom, jer sam znala da će mu kad-tad prati majice i držati glavu kada povraća… Mislite o tome, nije lako, oh, kako znam da nije… Ali, mislite o onom sutra. I iz celog pičvajza izrodilo se ono najlepše, brat i sestra i jedna ljubav neizmerna, zauvek…”.

The post Od dece se uči: “Da sam mu rekla ne možeš da viđaš sina, danas ne bi bilo slike na kojoj brat ponosno ljubi mlađu sestru po ocu”… first appeared on Rekla sam ti.