Najviše sam volela da kao mala idem sa mamom i komšinicama u gljive. Bože sveti te lepote… Pa se ponese klopa, pa ta priroda, mislim da sam tako i zavolela istinski šetnje po šumi. Ali najviše od svega sam volela miris gljiva na plotni šporeta… Znam da su moji uveliko u potrazi za lisičarkama, pa da vam odam savet koje se to sve gljive mogu ubrati u mesecu junu, uz spisak mesta gde možete da ih uberete kao i savete kako da znate razliku jestivih od otrovnih gljiva.
Budi siguran šta bereš, ako ne znaš, pitaj
Prvo i najvažnije pravilo je da budete sigurni u ono što berete. Ako niste potpuno upoznati s vrstama gljiva ili niste sigurni u njihovu jestivost, bolje je ostaviti ih na miru. Uvek je pametno konsultovati se s iskusnim gljivarima ili stručnjacima za prepoznavanje gljiva kako biste izbegli eventualne neželjene posledice.
Kada je u pitanju berba gljiva u Srbiji, imamo sreću da je naša zemlja bogata različitim vrstama. Možete ih pronaći u šumama, livadama ili čak u blizini starih panjeva. Boravak u netaknutoj prirodi dok tražite ove blago skrivene plodove može biti pravi izvor radosti i relaksacije.
Koje se gljive beru
U junu, neke od uobičajenih vrsta gljiva koje možete pronaći u Srbiji su:
Vrganji, osnovna karakteristika svih je da rastu do 20 cm, a njegov poluokruglasti šešir je prečnika do 30 cm. Sam šešir, u zavisnosti od toga gde vrganj raste, u rasponu je od svetlo (skoro bele) do tamnokestenjaste ili sa raznim varijacijama smeđe ili crvenkaste boje. Ima belo-žute cevčice ispod šešira, koje se lako mogu odvojiti od njega. Vrganj ima debelu dršku trbušastog oblika, a kada se preseče ima belu boju i prijatan miris, ne menja boju na preseku.
Najzastupljenije su sledeće vrste jestivih vrganja:
- Beli vrganj, koji pretežno raste u listopadnim i četinarskim šumama, belkastožućkaste do tamnosmeđe boje, smatra se najukusnijim među vrganjima.
- Crni vrganj, medvedara, raste od juna do oktobra u hrastovim i bukovim šumama i ispod pitomih kestena, na dosta osunčanim mestima do 800 metara visine. Boja mladih primeraka je skoro crna, a kasnije čokoladnobraon. Izvrsne je tvrdoće i koristi se za pripremu svih vrsta specijaliteta i može se konzervirati.
- Prolećni vrganj, šešir mu je uvek pravilno zaobljen, bledosivo-žute, lešnikove ili prljavobele boje, ponekad sa tamnim brazdama prema ivici. Nalazi se najčešće na osunčanim travnatim mestima, proplancima i rubovima šuma. Sadrži manitol, što ga svrstava u grupu lekovitih, posebno za osobe koje imaju problema sa cirkulacijom krvnih sudova u glavi.
- Crveni vrganj, šešir je obično pravilan smeđecrvenkast ili crnastosmeđ, malo naboran, a kod mladih primeraka je prekriven belim prahom koji se na rubu zadrži. Cenjen je kao posebno delikatesna pečurka.
Lisičarke, boja zna da varira od veoma svetle do tamnožute, pri čemu bledi starenjem. Ima čak primeraka skoro narandžaste boje. Stabljika je duga od tri do osam centimetara. Šešir je kod odraslih pečuraka širok do 10 cm i po pravilu je nepravilnog oblika sa uvijenom ivicom. U centru ima ulegnuće. Sa donje strane šešira su uočljivi žuti listići. Žućkasto meso ima divan, blagi miris kajsija, što joj je još jedna važna identifikaciona karakteristika.
Šampinjoni, sa njima jako vodite računa jer jestivim su jako slični otrovni.
Rujnice ( poznata i kao brinovka, obična mlečnica i crvena mlečnica). Vodite računa jer onda ima jako otrovnu i vrlo sličnu dvojnicu.
Klobuk u prečniku dostiže od 5 do 15 cm, a boja može biti od šargarepa-narandžaste do cigla-crvene sa tamnim i koncentričnim krugovima, koji pri starenju pečurke postaju zelenkasti.
Površina rujnice je gola i glatka, vlažna i često lepljiva. Prilikom oštećenja se pojavljuju zelenkaste mrlje. Listići pečurke su gusto raspoređeni, okrenuti na dole i čvrsto srasli s stabljikom. Narandžaste su boje i pri oštećenju takođe pozelene.
Stručak rujnice je cilindričan i dostiže visinu od 3 do 9 cm. On je svetlije narandžast od klobuka, šupalj je i nežan.
Ove vrste su često jestive i cenjene zbog svojih ukusnih aroma i tekstura. Ipak, budite pažljivi prilikom berbe i uvek proverite svaku gljivu posebno pre nego što je uberate.
Ne beri mlade, ne prljaj, ne uništavaj, čoveče
Još jedan koristan savet je da povedete računa o očuvanju prirode tokom vaše gljivarske avanture. Vodite računa da ne oštetite okolinu prilikom berbe i da ne ugrozite gljive koje nisu još sazrele. Ne zaboravite da smo samo gosti u prirodi i da je naša odgovornost da je čuvamo za buduće generacije.
Gde se beru
Gde tačno možete pronaći gljive u Srbiji zavisi od regiona i specifičnih staništa. Opšte lokacije koje su poznate po obilju gljiva u Srbiji uključuju:
Nacionalni park Tara: Ovo planinsko područje u zapadnoj Srbiji ima raznolike šumske ekosisteme i bogatstvo gljiva. Šetnje kroz šumu Tare mogu vam pružiti priliku da pronađete različite vrste gljiva.
Nacionalni park Fruška Gora: Ova planina smeštena u blizini Novog Sada takođe je poznata po obilju gljiva. Sa svojim raznovrsnim šumskim područjima, Fruška Gora nudi mnoštvo mogućnosti za gljivarenje.
Deliblatska peščara: Ova ogromna peščara u Vojvodini takođe je poznata po svojim gljivama. U šumskim delovima peščare možete pronaći različite vrste gljiva koje se prilagođavaju ovom specifičnom staništu.
Šumadija: Centralna Srbija, posebno oblast Šumadije, takođe nudi raznovrsnost gljiva. Šumske površine i livade ovog regiona mogu biti odlično mesto za pronalaženje jestivih gljiva.
OPREZ! NE MUDRUJ, PITAJ
Pre nego što krenete u berbu gljiva, uvek je važno proveriti da li su dozvoljene aktivnosti berbe u određenom području. Takođe, savetuje se da idete u pratnji iskusnih gljivara ili da se posavetujete s lokalnim stručnjacima kako biste bili sigurni u prepoznavanje jestivih i otrovnih vrsta gljiva!
Kako da ih razlikujem, jestive od otrovnih
Jestive i otrovne gljive mogu se značajno razlikovati po mnogim karakteristikama. Evo nekoliko ključnih razlika koje vam mogu pomoći da prepoznate jestive gljive i izbegnete otrovne:
Oblik i boja: Jestive gljive često imaju karakterističan oblik i boju koji se lako prepoznaju. Međutim, važno je napomenuti da se ne može pouzdano proceniti jestivost ili otrovnost samo na osnovu izgleda.
Miris: Jestive gljive obično imaju prijatan ili neutralan miris, dok otrovne gljive mogu imati neprijatan ili oštar miris.
Spore: Analiza spora gljive može biti korisna u identifikaciji jestivih i otrovnih vrsta. Međutim, ova metoda zahteva stručnost i nije praktična za svakodnevno korišćenje.
Pravilno poznavanje: Prepoznavanje jestivih i otrovnih gljiva zahteva dobro poznavanje vrsta, njihovih karakteristika i ekosistema u kojima rastu. To se najbolje postiže učenjem od iskusnih gljivara ili uzimanjem u obzir stručnih izvora i literature.
Svakako, ako ne znaš da bereš sam, bolje je povest nekoga ko se razume u gljive. Uvek se preporučuje da se konsultujete sa stručnjakom ili iskusnim gljivarom pre nego što odlučite da konzumirate bilo koju vrstu gljiva koje sami uberate.