Međunarodni sajam knjiga u Beogradu već uveliko traje, a različiti izlagači predstavljaju svoja izdanja u nekoliko hala. Među njima je i Vladimir Martić, autor romana Dekaton. „Dekaton” je avanturistički koncipiran roman u kom se i pored mnogih misterija, zavera i pustolovina autor osvrće na porodične vrednosti, religijska pitanja, državničko upravljanje i ratne nevolje.
Upitali smo Vladimira kako to stolar “oblači plašt i postaje vitez”, i otkud mu ideja da se bavi pozivom koji se kod nas u zemlji i ne smatra plodonosnim. Pisanje naučne fantastike mnogi bi okarakterisali kao “gubljenje vremena”, a to najčešće govore jer i ne poznaju tematiku. Često je se plaše, pa joj i pridaju epitete koji su, blagi rečeno, smešni.
Uživajte u intervjuu koji smo napravili sa Vladimirom i nadamo se da ćete i vi ako imate takva mišljenja, promeniti svoje stavove i da ćete zavoleti naučnu fantastiku i sve vezano za nju…
Ko je Vladimir Martić, odakle je i otkud ime Dekaton?
Vladimir Martić je autor iz Novog Sada koji stvara pisanim rečima i sviranom muzikom, pa i radničkim rukama, a ime Dekaton se razvijalo godinama, od mog detinjstva pa sve do zrelog doba, preko Fajstove Karzije, do Dekatonije i konačnog Dekatona, čije značenje je podosta očigledno, ali ipak i ne razjašnjeno, jer je za to potrebno da se završi jedna cela epska saga.
Vladimire, čuli smo da ste stolar, muzičar a umete da “obučete plašt viteza”. Da li je ova informacija tačna? Šalu na stranu, zanimljiv ste spoj profesija napravili. Otkud interesovanja za sva tri?
Tri profesije, ili kako volim da kažem, dve i po. Moj deda je bio stolar i otac je stolar, tako da sam prirodnim sledom uronio u porodični zanat. Pošto je u Srbiji teško živeti od umetnosti, stolarija je tu kao „prijemčivije“ zanimanje, a pisanje je nešto za šta smatram da sam od najranijeg doba osetio kao životni poziv, dok je muzika strast koju u poslednje vreme gajim iz blagog inata, jer je hard rok na ovim prostorima neprofitabilan već više od 30 godina. Sve tri delatnosti su tu kao moje lično izražavanje u ovom opipljivom svetu. Stolarstvo je suočavanje sa pukom stvarnošću, a pisanje i sviranje je mogućnost dodirivanja neopipljivog i pomeranja neshvatljivih granica, koje mogu da probru među nemaštovite, konzervativne i zavedene licemernim životnim postavka prikrivenih moćnika.
Epska fantazija – reci nam, zašto baš fantazija. Jel lakše, teže pisati fikciju u odnosu na realne
događaje iz života, ili je opet, tanka linija između toga?
Ako nemate kreativnosti, fantastika je definitvno teška za pisanje, što ne znači da autori i pisci fantastike mogu lupetati šta im padne na pamet, bez ikakve doslednosti i logičnih sledova u stvorenim svetovima. Premda, moram napomenuti, da je fantastika odličan produžetak tema koje se tiču stvarnosti, iako mi se čini da širi auditorijum to ne shvata. U fantastici se mogu razgranati ključna pitanja, koja će navesti na određena razmišljanja, a samim tim i delovanje gde manjka fantastičnosti. To je možda krucijalan razlog moje ljubavi prema tom žanru, posebno kada fantastika postane epska, kao podsetnik na zlatno čojstvo, kako za muškarce, tako i za žene.
Pokušaj da naše čitaoce u par rečenica ubediš zašto je dobro da pročitaju sva tri dela Dekatona i
zašto je dobro da izađu iz okvira ubeđenosti, predrasuda da je fikcija teška i neshvatljiva, često i
opisana kao štivo iz kog se nema šta naučiti.
Pročitajte tri knjige, jer spremam još četiri, kako bi upotpunio sagu sačinjenu iz sedam delova, što bi značilo da ne mogu baš pisati sedam veoma opširnih knjiga da bih se uzaludno vrteo u krug. Dekaton, iako ponajviše u prvom planu ističe avanturu, zapravo predstavlja osvrt na četiri krupne pojedinosti: porodicu, državu, rat i religiju. Svaki nastavak je veći od prethodnog, tako da Dekaton čini jednu piramidu, a na vrhu piramide će stajati jasna celokupna poenta. Već sada su neki čitaoci nazreli stvari koje nemaju tolike veze sa svrstavanjem u razbibrigu i zbog toga mi je neizmerno drago. Takođe, Dekaton pruža veoma raskošan i širok svet (možda i svetove), često toliko glomazan da je i sedam knjiga za njega malo. Ako ovo nisu dovoljni razlozi da se čitaoci upuste u sagu, onda nam drugi nisu ni potrebni, barem tako mislim.
Vladimire, kada bi ti neki tamo dečak ili devojčica rekli da žele da budu pisci epskih fantazija ali
da im okolina govori da se “manu ćorava posla”, šta bi im ti rekao?
Samo napred i samo epski, deco. Nema stajanja i nema odustajanja, nikad! Veoma je jednostavno ljudima postaviti prizor životnog puta. Postoje poslovi koji služe radi čiste novčane dobiti i sasvim je u redu težiti ka tome, ali baviti se umetnošću je jedan marginalni viši poziv, koji sam od sebe iziskuju muku i napor, često okarekterisane u šaljivo-tužnoj rečenici: „Težak je život nas umetnika.“ U svakom slučaju, svako ko oseti potrebu da se izrazi na drugačiji način ne sme biti sputavan, zarad njega samog, naravno, dok god pričamo u granicama zdravog razuma – završava Vladimir.