Kako je portal newblogland.com uvek raspoložen za poeziju i drago nam je kada nam šaljete vaše stihove, tako nam je još draže kada pošaljete neke reči ovako, pisane iz srca. Jedna mama Aleksandra Rajković Ristić je baš tako napisala pesmu posvećenu njenoj ćerkici koja je postala i starija sestra.
Uživajte…
A onda je došao taj iščekivani trenutak da krenem na svoj drugi porođaj…
Stajala sam na vratima stana i gledala tebe, malu, nežnu devojčicu kako ulazi u lift i kreće sa tatom u vrtić.
Porođaja se nisam plašila nimalo… Plašila sam se razdvojenosti od tebe i toga šta nam taj novi život nosi…
A doneo je mnogo.
Kada sam te sledeći put videla, ni traga od one krhke devojčice. Ispred mene je stajala velika, razumna devojčica. Sa velikom rukom, nogom, uvetom… Sve je bilo nekako veliko u odnosu na majušnog brata koga si sa toliko ljubavi držala u naručju.
Nisam rodila samo jednu malu, novu bebu u plavom – rodila sam i jednu pravu, odgovornu stariju sestru. Punu ljubavi i razumevanja.
A ja toj velikoj sestri dugujem par izvinjenja.
Izvini za svaki put kad si otišla u školu, a da ti nisam napravila frizuru kao što si želela, jer nisam stigla.
Izvini za svaki put kada sam ti rekla da budeš tiša, da bi se beba uspavala.
Izvini za svaku rođendansku žurkicu na koju si otišla samo sa tatom, jer sam ja bila kod kuće sa bebom.
Izvini za svaki crtani koji nismo odgledale zajedno.
Izvini za svaki put kada sam obećala palačinke kasno uveče, a ipak bila preumorna da ih napravim.
Izvini što još nismo gledale “Barbie” u bioskopu.
Izvini za svaki put kada nisam uspela ja da te preuzmem iz škole.
A moram da ti se zahvalim.
Hvala ti što si najbolja sestra na svetu!
Što nesebično daješ svoju ljubav ovoj maloj bebi u plavom. Što mu je tvoj osmwh najlepša muzika i što se nikome ne obraduje kao tebi. Što se sav ozari kad te vidi.
A sve ostalo…
Nadoknadićemo!