Najveći romski praznik, željno se iščekuje tokom cele godine. Tog se dana ispraća zima a uz igru i pesmu raduje buđenju proleća.
Sveti Georgije ili Sveti Đorđe jedan je od svetaca koji se najviše slavi među pripadnicima pravoslavne vere. U prošlosti je Đurđevdan, zvani Ederlezi, označavao kraj hladnih dana, vreme kada Romi zajedno sa svojim čergama kreću na put posle duge i hladne zime. Za njih taj praznik predstavlja veliku radost, veselje, mir i slogu. Čergara više nema, odavno su nastanjeni u svojim domovima. Ali, ostaje onaj duh nemiran kao vetar koji se vezati ne može…
Veži ovcu gde glavešina kaže
Kako se danas slavi Đurđevdan u zgradama, kada nema čerge, nema šatora? Jednom davno, prolazila sam pored naselja u ulici Mileve Marić Ajnštajn na Novom Beogradu, baš dan pred Đurđevdan. Mlada ovca svezana za znak na trotoaru. To je i više nego jasan znak da u naselju ima meštana koji slave Đurđevdan. Ispred zgrade sve vrvi od dece i meštana koji nas bojažljivo posmatraju. Prvi mi prilaze muškarci dok se žene sa decom povlače u hodnik zgrade. Nakon upoznavanja za glavešinama kako je red i običaj u ovoj zajednici, upitala sam ih da li bi neko mogao da mi kaže nešto više o samim običajima za Đurđevdan. Iako oni sami nisu bili radi da razgovaraju, ipak su mi dopustili da uđemo u zgradu. Komšija Mile (50) stidljivo čeka na stepeništu sa veknom hleba u rukama. Nije želeo da se slika, ali je setno uzdahnuo na pitanje da li slavi Đurđevdan.
„Ništa nije kao pre, ni mi nismo kao pre. Nekada se znao red, bili smo složni… Ova ovca je od ovih sa trećeg sprata što imaju para, ja nemam pet hiljada dinara. Ali, sveti dan mora da se obeleži makar sa veknom hleba…“, završava Mile.
Običaji za Ederlezi
Svi rituali se obavljaju na dan Đurđevdana. Jedna meštanka objašnjava da se durđevak bere dan ranije, pletu se venčići i stavljaju na vrata doma. Sprema se “đurđevka”, odnosno “sveta voda” kojom se umivaju svi ukućani. Zatim se kolje jagnje, uzima se njegova krv kojom pomazuju decu za zdravlje. Po starim običajima pali se vatra da otera zle duhove, a nakon toga se jagnje stavlja na ražanj.
“Ali, sad živimo u zgradi, nema vatre, obeležimo skromno, kako se ko snađe…” naglašava jedna meštanka.
Pesma, veselje i radost
“Mora biti pesme, da se igra i veseli, to je radostan dan, nema lepši!”, završava meštanka i odlazi u stan. Grupa dece ispraća me iz naselja. Ipak, i pored nemaštine, tuge i bola koji su ispevani u mnogim romskim pesmama, za Rome vedar duh, vera i nada nemaju cenu. Makar slavili sa korom hleba. Osmeh je uvek tu… Srećan Đurđevdan, ili na romskom – Bahtalio Đurđevdan!