Ovo nije tekst koji ćete zaboraviti čim okrenete stranicu. Ovo nije priča o brojevima i statistikama koje se čitaju hladno i bez emocija. Ovo je priča koja boli srcem, jer nije teorija – ovo je stvarnost ljudi koje poznajem. Ljudi koje volim. Ljudi čija je borba postala deo moje.
HIV je tema o kojoj svi misle da znaju dovoljno, dok ne shvate da zapravo ne znaju ništa. Da, imamo terapije koje spašavaju živote. Da, Srbija je napredovala u lečenju i dostupnosti lekova. Ali terapija ne leči ono što nas najviše razdire – osudu, stigmu i ćutanje. I zato pišem. Pišem jer znam kako izgleda kad neko koga voliš nosi teret ne samo bolesti, već i nevidljivih lanaca koje mu društvo stavlja.
Kada HIV postane ličan
Jednom mi je osoba do koje mi je stalo rekla: „Nije me sramota HIV-a. Sramota me je ljudi koji misle da znaju sve o meni samo zbog te tri slova.“ Te reči su mi ostale urezane u srcu. Jer istina je brutalna – HIV ne bira. To nije kazna. To nije etiketa za „loše odluke“. To je virus. A virus ne mari za vaše moralne sudove.
Zamislite kako je živeti u svetu gde vam virus nije najveći problem, već ljudi oko vas. Gde se, umesto podrške, suočavate s pitanjima koja bole više od dijagnoze: „Kako si se zarazio? S kim? Zašto nisi pazio?“ Kao da je to bitno. Kao da bilo ko od nas živi savršeno bez greške.
HIV ne bira, ali ni mi ne bi trebalo
Gledam statistike – Srbija ima besplatno testiranje, najsavremenije lekove, terapije koje omogućavaju dug i kvalitetan život. A opet, više od polovine ljudi sa HIV-om otkrije svoj status kada je već kasno. Znate zašto? Zbog straha. Zbog one tišine koja ubija više nego virus. Zbog „šta će narod reći“. A znate šta? Narod će uvek reći nešto, ali narod ne živi vaš život. Vi živite. I zato testirajte se. Ne zbog straha, već zbog ljubavi prema sebi.
Zašto ovo pišem?
Zato što je meni ovo lično. Jer sam videla koliko boli kad znaš da neko pati, a ne možeš da ga zaštitiš od sveta. Jer sam slušala kako mi neko blizak priča o životu s HIV-om, o strahu da prizna ljudima koji ne razumeju. I jer znam koliko to ne sme da bude tako. Ljudi koji žive s HIV-om nisu „drugačiji“. Oni su naši prijatelji, članovi porodice, oni koje volimo.
Oni nisu broj. Oni nisu statistika. Oni su ljudi sa snovima, borbama i snagom koju mnogi od nas nikada neće ni razumeti.
Poruka za kraj
HIV nije kraj. Ali ćutanje jeste. Ćutanje je ono što nas razdvaja, što nas gura u mrak predrasuda i straha. Zato pričajmo. Pružimo ruku. Testirajmo se. Ne zaboravite: svako od nas je na neki način ranjiv, ali snaga dolazi iz zajedništva.
Na kraju, ne znam ko ovo sada čita. Možda ste vi neko ko se plaši. Možda znate nekoga ko nosi ovu tišinu. Moj savet? Budite hrabri. Testirajte se. Pružite podršku. Jer ako ćemo već živeti zajedno na ovom svetu, hajde da to radimo sa srcem – ne sa osudom.
To je jedini put. IsPRAVNI put.